A theme of the age, at least in the developed world, is that people crave silence and can find none. The roar of traffic, the ceaseless beep of phones, digital announcements in buses and trains, TV sets blaring even in empty offices, are an endless battery and distraction. The human race is exhausting itself with noise and longs for its opposite—whether in the wilds, on the wide ocean or in some retreat dedicated to stillness and concentration. Alain Corbin, a history professor, writes from his refuge in the Sorbonne, and Erling Kagge, a Norwegian explorer, from his memories of the wastes of Antarctica, where both have tried to escape.
And yet, as Mr Corbin points out in "A History of Silence", there is probably no more noise than there used to be. Before pneumatic tyres, city streets were full of the deafening clang of metal-rimmed wheels and horseshoes on stone. Before voluntary isolation on mobile phones, buses and trains rang with conversation. Newspaper-sellers did not leave their wares in a mute pile, but advertised them at top volume, as did vendors of cherries, violets and fresh mackerel. The theatre and the opera were a chaos of huzzahs and barracking. Even in the countryside, peasants sang as they drudged. They don’t sing now.
What has changed is not so much the level of noise, which previous centuries also complained about, but the level of distraction, which occupies the space that silence might invade. There looms another paradox, because when it does invade—in the depths of a pine forest, in the naked desert, in a suddenly vacated room—it often proves unnerving rather than welcome. Dread creeps in; the ear instinctively fastens on anything, whether fire-hiss or bird call or susurrus of leaves, that will save it from this unknown emptiness. People want silence, but not that much. | Тема овог доба, бар у развијеном свету, јесте то што људи жуде за тишином а не могу да је добију. Саобраћајна галама, непрекидно пиштање телефона, дигитална саопштења у аутобусима и возовима, телевизори који галаме чак и у празним канцеларијама – све то бесомучно одузима енергију и пажњу. Људска ужурбаност сама по себи изнурује прављењем буке и тежњом ка њеној супротности – било у дивљини, на океанским пространствима или у неком збегу посвећеном миру и концентрацији. Алан Корбин, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, а Ерлинг Каге, норвешки истраживач, о свом сећању на пусту земљу Антарктика, где су обојица покушали да побегну. И поред тога, како г. Корбин истиче у „Историји тишине”, вероватно више нема толико тишине него што је икад било. Пре пнеуматика, улице су у градовима одзвањале од заглушујућих удара точкова с металним ободом и коњских копита о камене коцке. Пре добровољне изолације мобилним телефонима, аутобуси и возови су јечали од разговора. Продавци новина нису немо остављали своју робу на камари већ су је промовисали на сав глас, као и продавци вишања, љубичица и рибе. Позориште и опера одјекивали су од ларме и довикивања. Чак и на селу, сељани су запевали приликом обављања тешких послова. А данас више не певају. Оно што се променило није само ниво буке, на коју се људи већ вековима жале, него ниво дистрактора пажње, који заузимају простор који тишина може да угрози. Јавља се, пак, други парадокс јер када га ипак угрози – у дубини шуме бора, у голој пустињи, у изненадно испражњеној соби – опет се испостави да тишина више смета него што прија. А онда се страх увуче; ухо се инстинктивно веже за нешто, било да је то огањ ватре или птичја песма или шуштање лишћа, који ће га спасити од ове непознате празнине. Људи желе тишину, али не баш толико. |